13. Decembar, probudio me je pseći glas. Ustavši iz kreveta videla sam štene od mesec dana na ulicu koje je kukalo na sav glas. Njena tuga me je privukla da dodjem do nje. Bilo je žensko štene, crne-braon boje, malenog rep(koji je verovatno bio isečen), velikim ušima, koje je srećno dotrćalo u moje narućje.
Slika govori o svemu što bih ja napisala. Zračilo je svojom lepotom, ljubavi... Srećno je bilo. Moj život nije bio toliko savršen i srećan dok ona nije stigla. Njena pojava je meni promenila život. Nazvala sam je ,,Mina". U početku bila je toliko mirna da mi je bila slatka, a kasnije kada su dani prolazili, sve više i više bi poželela da se igra sa mnom. Spavala je sa mnom u mom krevetu, jele smo zajedno, igrale se, išli za drva, odmarali, sedeli... U nekim trenutcima dok sam bila zauzeta poželela je da bude tu, kraj mene. Ali to je bilo nemoguće. Tada bi dobila moje pogrešno ponašanje. Drala bih se i udarala je. U tom trenutku nisam mogla to da sprečim, jer je na sav glas kukala, jer je htela da bude sa mnom. Dan, za danom je prolazio. Bile smo srećne zajedno, ljubav je to bila.
Sve dok nije došao onaj dan. 24. Januar. Ustale smo zajedno, srećne. Jele smo, a kasnije otišla bi u sobu i legla bi i spavala do sutra ujutru. Prišla sam, ali nije želela da jede, niti je imala volju za nešto. Sutra dan, nastavila bi tako. Prekosutra je imala gliste, povraćala, proliv sa krv. Odvela sam je kod veterinara, rekao je le moje molitve upućene Bog-u. Mojom krivicom, nje više nema. ,,male šanse su da preživi, ima štenećak". Kad sam čula tu rečenicu duša me je kcinu, da ne bi došlo do neke bolesti". Osetila sam krivicu. Došle smo kući, nastavila je tako i dalje. 26. Januar - Noć je, mirna. Poćela je da krvari, krenula je da kuka sve jače i jače. Dok nije njeno malecno srce eme.prestalo da kuca. Moje suze su krenule kao kiša. Ništa nije moglo da je vrati meni, pa čak ni moje suze. Pa ni čak nisu mogle moje molitve upućene Bog-u. Tako da je ovo samo pouka ljudima da na vreme reše probleme.zabolela. Rekao je još ,,trebala si ranije da je dovedeš da primi vakcinu, da ne bi došlo do neke bolesti". Osetila sam krivicu. Kad smo došle kući, počela je krvariti, i krenula je da kuka, sve jače i jače. Dok nije prestalo maleno srce da kuca. Moje suze i molitve upućene Bog-u nisu mogle da je vrate. Nadam se da je tamo srećna i dobro. Iz ovoga se može samo zaključiti pouka, da brinute o svom ljubimcu ili ako ne možete ponudite neku drugu osobu koja će to moći.
Ostala je moja ,,Mina, Dušanka, Duška, Maleno i Maleno šareno".
Volim i voleću do večnosti, nedostaje dan, noć.
Ovo je moj greh prema njoj.
Ne dozvolite da se uništi nečiji život (kao što sam ja to uradila), jer bi on/ona svakako želeo/la da živi i bude srećan.
